О приручнику

Медијска и информациона писменост представља једну од основних димензија моралног и грађанског образовања. Она је такође и основно право сваког грађанина у свакој земљи света и тиме свакоме омогућава да заштити своју приватност и пронађе своје место у друштву чије технолошко окружење се све брже и брже мења.

Одри Азуле,
генерална директорка УНЕСКА,
на Међународном консултативном састанку о курикулумима за медијску и информациону писменост одржаном 13. септембра 2019. године у Београду, Србија

 

 

Шта је медијска писменост и због чега је важно учити медијску писменост у школи?

 

Задатак медија је да на истинит, благовремен и потпун начин информишу, образују и забаве јавност, пружајући јој могућност да стекне јаснију слику о друштву и култури којој припада. Када говоримо о медијима, говоримо о масовној комуникацији. Медијски садржаји, захваљујући медијским кућама и медијским пројектима који пружају различите аудиовизуелне медијске услуге, допиру до грађана обликујући њихове ставове, размишљања, перцепцију стварности и разумевање друштва у којем живе.

Сви медији користе различите канале да пошаљу своје поруке до публике. Сваки медиј користи другачија изражајна средства да би своју поруку обликовао. Такође, сваки медиј развија своју, јединствену естетску форму – тако садржај медија и њихов утицај на публику зависи и од природе медија.

Никада раније нисмо толико времена проводили конзумирајући медијске садржаје, као што то чинимо на почетку 21. века. То је последица пораста броја уређаја и канала путем којих медији чине доступним своје поруке. У друштву на почетку 21. века медијски садржаји су присутни свуда око нас  – у традиционалним медијима (у новинама, на радију и телевизији), а пре свега на интернету, који је данас канал којим се преноси највећи број медијских садржаја. Медији имају изузетну моћ у нашем времену – они могу дати значај непознатим људима и догађајима, утицати на начин на које ће друштво усвојити одређене појаве, како ће се понашати и које ставове ће изградити, које политичке идеје ће подржати итд. Због изузетно значајног места које медији данас заузимају у свакодневном животу, веома је важно развијати способности читања, тумачења, процењивања медијских садржаја из различитих углова, као и способност креирања нових медијских садржаја, који ће пренети управо онакве поруке какве желимо да пошаљемо. Важно је да будемо свесни своје изложености медијима и утицају садржаја које примамо, на наше ставове, понашање и разумевање стварности.

Медији су изузетно корисни, незаменљиви елементи који граде једно друштво, али је важно да разумемо медијско окружење и контекст, да критички анализирамо садржаје који до нас долазе путем медијских канала, да их преиспитујемо, проверавамо и да разумемо да и медији имају своје интересе када одлучују да нам приче, о окружењу и друштву у ком живимо, испричају на одређени начин. Разумевање медијских садржаја и функција медијских порука није увек лак и једноставан задатак, управо због чињенице да на медије значајно утичу економске, политичке, правне и културне околности. Способност разумевања медијских садржаја представља једну од најважнијих компетенција за учешће у грађанском друштву 21. века – медијску писменост.

Медијску писменост многи погрешно тумаче као вештину писменог састављања разних облика новинарског изражавања (вести, извештаја, коментара, интервјуа итд.). Медијска писменост је наша способност да приступимо, критички усвојимо и разумемо и успоставимо интеракцију са медијима. Сврха подизања нивоа медијске писмености јесте да се грађанима свих узраста омогући  да се крећу у савременом информативном окружењу и доносе информисане одлуке.

Појам писменост је кроз различите епохе био допуњаван различитим атрибутима, везивао се за друге појмове и чинио са њима засебне синтагме. Тако данас знамо за различите типове писмености: алфанумеричку писменост (способност читања, писања и рачунања), функционалну писменост (способност примене стечених знања у новим когнитивним ситуацијама), библиотечку писменост, као способност коришћења свих библиотечких ресурса у циљу сазнања, из које се развила информациона писменост (способност препознавања и проналажења информација, процене, критичког сагледавања и њихове ефикасне употребе), информатичку или рачунарску писменост (скуп вештина потребних за рад на рачунару), дигиталну писменост (способност примене информационе писмености у дигиталном окружењу), друштвену писменост (способности комуницирања у различитим културалним контекстима), визуелну писменост (способност разумевања и коришћења фотографија, слика и илустрација, у циљу комуникације са околином) итд.

Све већи број различитих концепата писмености у дигиталној култури, као и често нејасна разлика у значењу типова писмености, довели су до настанка синтагме нова писменост, која обједињује све концепте писмености настале с краја 20. и почетком 21. века. О значају вештине писмености говори и податак да је Европска унија 2018. године ревидирала кључне компетенције за образовање, при чему је на прво место поставила писменост.

Овладавањем вештином медијске писмености, деца и адолесценти ће разумети намере пошиљалаца порука и значења медијских садржаја, заштитити се од медијске манипулације и успети да самосвесно и одговорно партиципирају у друштву чији су чиниоци. Развијање медијске писмености у школи подстаћи ће ученике да процењују и креирају медијске садржаје, научити их да препознају потенцијалне претње на мрежи, као што су преузимање података без сагласности, циљано оглашавање или „сајбер-малтретирањеˮ („сајбербулингˮ). Укратко, значајно ће допринети њиховој заштити од свих видова медијске манипулације.

Развијена медијска писменост обезбеђује присуство компетенције за активно учешће у грађанском друштву. Од кључног је значаја за демократске процесе да адолесценти овладају способношћу критичког мишљења о медијским садржајима, како би добро информисани учествовали у политичким изборима.

У процесу развоја медијске писмености деце и адолесцената најзначајнији актери су породица и школа. Пре васпитача и наставника, родитељи имају могућност да буду значајни чиниоци првог искуства деце са медијима. Могућности родитеља да децу упознају са значењем и функцијом медија, поред индивидуалних капацитета личности, условљена је и развијеношћу њихове компетенције за медијску писменост, што је ван домета деловања и праћења од стране образовних институција. Због тога су најпоузданији актери у процесу развијања медијске писмености деце и адолесцената вртић и школа, односно васпитачи и наставници који, поред компетенција за васпитање и преношење знања из одређеног наставног предмета, поседују и одговарајуће медијске компетенције – познају начине функционисања медија, разумеју сврху подстицања, односно занемаривања одређених медијских садржаја.

Три полазне тачке из којих се може успоставити и развијати медијска писменост кроз систем образовања су: језик, анализом начина на који комуницирамо путем медија, медији,  анализом медијских садржаја и култура, проучавањем најзначајнијих чинилаца и продуката културе с почетка 21. века (медија, односно медијатизованог друштва). У систему образовања у којем је стицање и унапређивање медијске писмености ученика један од циљева наставе, очекивано је да се ученици развијају у слободне и активне грађане, са успостављеном критичком свешћу и уверењем да је лични развој узбудљив и драгоцен целоживотни процес.

 

Свет који се мења – Однос медијске писмености и вештачке интелигенције

 

Вештачка интелигенција

Психологија дефинише интелигенцију као менталну особину сачињену од неколико различитих способности: учење из искуства, прилагођавање новим ситуацијама и њихово разумевање, као и примена претходно стечених знања у новим околностима.

Вештачка интелигенција је грана рачунарских наука која наглашава развој интелигентних машина са капацитетом да „размишљају“ и прилагођавају се новим упутствима у извршавању задатака на начин на који то чини човек.

Данас је вештачка интелигенција веома популарна тема о којој се широко расправља у технолошким и пословним круговима. Многи стручњаци и аналитичари у индустрији тврде да је вештачка интелигенција будућност – али, ако погледамо око себе, јасно је да је она већ садашњост.

Већина примера вештачке интелигенције о којима данас имамо сазнања – од рачунара који играју шах, преко личних асистената у мобилним телефонима, до аутомобила који сами возе – увелико се ослањају на машинско учење и препознавање објеката, фотографија и људског (природног) језика. Користећи ове технологије, рачунари се могу обучити за обављање одређених задатака обрадом великог броја података и препознавањем образаца у подацима.

Ништа нас неће натерати да ценимо људску интелигенцију, више од учења о изузетно изазовном покушају да се створи рачунар толико паметан као што смо ми, људи. Данас се подразумева да рачунар може да помножи десетоцифрени број десетоцифреним, у делићу секунде. Али направити рачунар који може да „погледа“ пса и одговори да ли је то пас или мачка – много је тешко. Направити рачунар који може да победи било ког човека у шаху – јако је лако. Направити онај који може да прочита одломак из сликовнице шестогодишњака и не само да препозна речи, већ и да разуме њихово значење, изазов је на који Гугл тренутно троши милијарде долара у покушајима да то учини.

Зашто су операције, попут рачунања, стратегије финансијског тржишта и превођења страних језика, тешке за човека, а једноставне за рачунар? Због чега су активности једноставне за човека, попут чулне перцепције и кретања, изузетно тешке за машину?

Операције и активности које нам се чине прелаким, заправо су веома компликоване. Изгледају лако, јер су ове вештине оптимизоване код људи стотинама милиона година еволуције.

Када пружимо руку према објекту – мишићи, тетиве и кости у рамену, лакту и зглобу моментално изводе, дуги низ година развијане, физичке операције, како би нам омогућили да померамо руку равно у простору до жељеног објекта. С друге стране, множење великих бројева или играње шаха – нове су активности за људску врсту и нисмо имали времена да развијамо менталне капацитете у вези са њима, па рачунар може да победи било ког човека без много напора.

 

Рачунари паметни као и људи

Да би вештачка интелигенција била функционална колико и људски мозак, мора се десити једна кључна ствар – вештачка интелигенција треба да изједначи мозак са сировим рачунарским капацитетима и да копира све физиолошке процесе у мозгу. Најконкретнија идеја је да се плагира људски мозак и да се изгради архитектура рачунара која има велику сличност са структуром мозга.

Већина стручњака слаже се да постоје три типа вештачке интелигенције:

  1. Вештачка уска/фокусирана интелигенција

Вештачка интелигенција специјализована (уско фокусирана) на једну област. Постоји компјутер који може победити светског првака у шаху, али то је једино што ради.

  1. Вештачка општа интелигенција

Вештачка интелигенција која достиже и затим превазилази ниво интелигенције човека, што значи да има способност да “разматра, планира, решава проблеме, апстрактно размишља, схвата сложене идеје, брзо учи и из искуства.”

  1. Вештачка суперинтелигенција

Вештачка интелигенција која достиже онај ниво интелигентног расуђивања у ком је рачунар паметнији од целокупног човечанства.

 

Зашто је вештачка интелигенција важна?

Вештачка интелигенција је веома важна јер се базира на понављајућем учењу и откривању путем података, а ми је препознајемо у оном сегменту у ком се односи на извршавање честих, обимних, рачунарских задатака поуздано и без умора. Због тога је примена вештачке интелигенције и њен утицај на друштво, бескрајно важан. Постоје и они који се питају да ли је вештачка интелигенција претња човечанству и како ће се њен развој одразити на садашњу ситуацију и конкретне послове које имамо данас.

Многи светски предузетници, стручњаци из области информационих технологија и познати научници дотакли су се ове теме и то из разних углова гледања и са различитим мишљењима. Тако се Eлoн Маск, један од најуспешнијих предузетника и Стивен Хокинг, светски признати астрофизичар, слажу да, уколико нема контроле над развојем вештачке интелигенције, може доћи до катастрофалних последица по човечанство, до граница какве виђамо у научно-фантастичним филмовима. С друге стране, Бил Гејтс и Марк Зукерберг се не слажу са њиховим констатацијама и тврде да је овакво мишљење параноично. Они виде бесконачан потенцијал и подржавају сваки вид развоја вештачке интелигенције. Епилог ове расправе ће нам најбоље показати време које долази.

 Вештачка интелигенција данас

Свесни проблема, а то је неупућеност људи о користима вештачке интелигенције, важно је континуирано радити на подизању свести о овом светском феномену. Сваким даном долазимо до сазнања о новим применама, новим варијацијама алгоритама који мењају реалност. Вештачка интелигенција се полако увлачи у све аспекте људског функционисања, олакшава га и отвара безграничне могућности. Ово је тема која дотиче сваку особу и не треба олако нити прихватати нити одбацивати овакав феномен, већ га треба пажљиво изучити и као и у свему у животу – наћи праву меру.

Улога васпитача, наставника и стручних сарадника у развијању медијске писмености ученика

 

Постоји очигледна идеологија која је основа чак и најосновнијих начела образовања о медијској писмености – учити ученике да доводе у питање кредибилитет текста и на основу аргумената аутономно доносе одлуке.

 Рене Хобс

 

Значај улоге коју медији у дигиталној култури показују, намеће васпитачима, наставницима и библиотекарима питање – на који начин научити децу и адолесценте да разликују стварност од медијских садржаја и да се према њима односе на различите, одговарајуће и безбедне начине?

Деца и адолесценти с почетка 21. века упознати су, од најранијег детињства, са мултимедијалним садржајима. Сходно узрасту и животним искуствима, њихова перцепција медија је разноврсна, али ипак знатно другачија од перцепције истих медија од стране њихових родитеља и наставника. Резултати многих истраживања спроведених у Србији и свету показују да деца и адолесценти просечно проводе између три и шест сати дневно на интернету, при чему се са узрастом повећава број сати проведених уз медијске садржаје (три до четири сата просечно код ученика виших разреда основне школа и четири до шест сати код ученика средње школе). Свакодневним активним коришћењем медија, деца и адолесценти данас утичу на глобалну медијатизацију: учвршћују везу са медијима, индиректно утичу на популарност одређених медијских садржаја, начине оглашавања у медијима, маркетингу итд. Укратко, свакодневно користећи медије, деца и адолесценти несвесно утичу на присуство, „понудуˮ и начине „понудеˮ медијских садржаја.

Према медијским садржајима данашња деца и адолесценти се односе без дистанце, интегришући их као део себе, због чега их неки теоретичари медија популарно називају „медијски интеграториˮ, „генерација Z (цет)ˮ и „миленијалциˮ. Амбијент њиховог одрастања је интернет, па су данашња деца и адолесценти често називани и „дигиталним домороцимаˮ. Чињеница је да је данас васпитање и образовање „дигиталних домородаца“ у рукама „дигиталних досељеникаˮ, односно генерација које „говоре застарели језик пре дигиталне ере, а које се боре да подучавају популацију која говори потпуно новим језикомˮ.

Учитељ данашњих ученика првог разреда не може да претпостави која ће занимања за петнаест година бити омогућена његовим ученицима, као ни која ће знања за њихово обављање бити потребна. На основу правца и брзине друштвеног развоја препознајемо да ће данашњи стандарди знања и квалификација у различитим областима примарну позицију уступити одређеним компетенцијама: дигиталној, естетичкој, компетенцији за учење, сарадњу и комуникацију, одрживи развој, решавање проблема, очување здравља и сл. Међу њима се већ сада издваја значај компетенције за рад са подацима и компетенције за одговорно учешће у демократском друштву, које се заснивају на способностима критичког мишљења, најзначајнијим за разумевање значења медијских садржаја: вештини и стратегијама селекције, анализи, коришћењу информација, интерпретацији и евалуацији перципираних медијских садржаја, као и у транспозицији тежишта сазнања са садржаја порука на њене пошиљаоце, односно њихове интенције.

Развијање медијске писмености на нивоу предшколског васпитања и образовања требало би да буде засновано на стварању прилика за учење путем  интегрисаног искуства детета кроз оно што чини и доживљава. Због тога фокус није на учењу и усвајању одређених садржаја и појмова из области медијске писмености, већ на развијању капацитета и алата којима се унапређују способности деце за „доживљавање, разумевање и истраживање различитих појава у свету и подржавају различити начини културне репродукције и продукције кроз властито учешће, добробит и односе“. Улога васпитача је да медијску писменост приближи деци раног узраста подршком учешћу деце у организацији простора и материјала (попут прављења ТВ студија), подстицању укључивању деце и учешћу породице (разговори о медијским садржајима, медијској култури), укључивању чланова локалне заједнице (организоване посете јавном медијском сервису, организација радионица о медијској писмености у вртићу и сл.), подстицању развоја дигиталне компетенције деце, која подразумева и развој адекватног односа и културу употребе дигиталних технологија (Основе програма ПВО „Године узлета“, Павловић – Бренеселовић, Крњаја).

Унапређење медијске присмености кроз школски систем не би требало да се заснива на усвајању чињеница и учењу теоријског знања, већ на истраживању медијских садржаја од стране ученика и покретању питања у вези са медијима. Такав концепт педагошких активности подразумевао би васпитача и наставника као медијаторе, који врше селекцију медијских садржаја, обезбеђују их као наставна дидактичка средства, прилагођавајући постојеће или креирајући нове медијске садржаје. Задатак наставника је да подстиче заинтересованост ученика за разматрање питања о културалним феноменима у медијацентричном друштву, да охрабрује ученике у дискусији о феноменима медијске културе, као и да их подстиче да одговорно и безбедно продукују нове медијске садржаје.

         Компетенције наставника за медијску писменост подразумевају три кључне способности које је потребно развијати:

  • препознавање потенцијала медијских садржаја за когнитивни конфликт у наставном процесу;
  • креирање питања која имају истраживачки и критички потенцијал у перцепцији медијских садржаја од стране ученика;
  • познавање одговарајућих начина на које би требало ученицима постављати питања у вези са медијима.

Наставници чија су интересовања усмерена ка развијању медијске писмености ученика, у пракси могу постићи широк спектар образовних, васпитних и практичних циљева. Неки од њих су: јачање логичког и критичког мишљења и подстицање комуникацијских вештина, јачање свести о значају демократије и политичког учешћа у грађанском друштву, препознавање питања расне, класне и родне неједнакости, развијање верске толеранције и свести о значају социјалне правде, упознавање са комуникацијским стратегијама и праксама медијске индустрије, унапређивање знања о развоју културе и променама које се у оквиру културе дешавају, лични психолошки и интелектуални раст, као и опште унапређивање квалитета образовања.

 

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ
ПРИРУЧНИК ЗА ВАСПИТАЧЕ, НАСТАВНИКЕ И СТРУЧНЕ САРАДНИКЕ

Преузмите комплетан приручник

 

__Ауторски тим пројекта

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ

ПРИРУЧНИК ЗА ВАСПИТАЧЕ, НАСТАВНИКЕ И СТРУЧНЕ САРАДНИКЕ

 

Уредница издања: Маја Зарић

Група аутора:

Министарство културе и информисања – Славица Трифуновић, помоћник министра културе и информисања – Сектор за информисање и медије и Министарство културе и информисања – Маја Зарић, руководилац Групе за међународну сарадњу, европске интеграције, програмирање и спровођење програма и пројеката финансираних из међународних фондова у области јавног информисања

Министарство просвете, науке и технолошког развоја – Љиљана Симовић, шеф Одсека за послове основног образовања и васпитања у Сектору за предшколско и основно образовање и васпитање и Јелица Ристић Ћировић, самостални саветник у Сектору за средње образовање и васпитање и образовање одраслих

Министарство трговине, туризма и телекомуникација – Емилија Радибратовић, лице задужено за сарадњу и праћење медија

Министарство омладине и спорта – Снежана Клашња, саветница министра; Емилија Панић, саветница у Сектору за омладину

Покрајински секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице – Mерлида Константиновић, саветник за образовање и васпитање и ученички стандард

Регулаторно тело за електронске медије – Милан Тодоровић, виши правни саветник у Правној служби Регулаторног тела за електронске медије

Национални просветни савет Републике Србије – др Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета Републике Србије, Јасна Јанковић, чланица Националног просветног савета Републике Србије

Завод за унапређивање образовања и васпитања – Дејана Милијић Субић, заменик директора Центра за развој програма и уџбеника

Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања Бранислав Ранђеловић, вршилац дужности директора Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања

Јавна медијска установа „Радио-телевизија Србије” – Илија Церовић, вршилац дужности директора РТС-а и главни и одговорни уредник Образовно-научног програма РТС-a

Јавна медијска установа „Радио-телевизија Војводине” – Соња Кокотовић, директорка програма РТВ

Пројекат „Подршка медијским реформама” – Саша Мирковић, сениор експерт за медијску писменост, предавач на Факултету за медије и комуникације; др Виолета Кецман, сениор експерткиња за израду приручника, професорка српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији; др Ана Мартиноли, сениор експерткиња за израду приручника, продуценткиња и ванредни професор на Факултету драмских уметности; Далибор Тодоровић, сениор експерт за дигиталну писменост, наставник рачунарске групе предмета у Гимназији „9. мај” у Нишу; Ана Мирковић, сениор експерткиња за дигиталне комуникације, суоснивачица и директорка Института за дигиталне комуникације

Рецензија: Ана Мирковић

Дизајн насловне стране и илустрације: Валентина Милошевић
Графичко обликовање текста: Валентина Милошевић и Александра Сокол
Лектура и коректура: Јасна Јанковић и Исидора Секулић Кумануди

Издавачи: Министарство културе и информисања Републике Србије

Влајковићева 3, 11000 Београд, Србија www.kultura.gov.rs

Делегација Европске уније у Републици Србији, Пројекат „Подршка медијским реформама у Републици Србији”

Добрачина 5/II/8 11000 Београд, Србија office@podrskamedijima.rs www.podraskamedijima.rs

За издавача: Маја Гојковић, потпредседник Владе Републике Србије и министар културе и информисања

ISBN 978-86-85033-43-8